Nemačka, Argentina 2015.
85 minuta
Režija: Herman Kral

Noći Buenos Ajresa ispunjene su zvucima bandoneona, pričama o ljubavi, kao i lepotom jedinstvenog i neponovljivog tanga. U takvim noćima jedna od najvećih igračica u istoriji tanga, Marija Nijeves, i njen legendarni partner, Huan Karlos Kopes, otkrivaju svoja sećanja grupi mladih igrača i koreografa, koji njihove priče pretvaraju u zadivljujuće koreografije. Zadivljujuće po tome kako su izvedene s vrhunskom prefinjenošću i majstorstvom, kao i po tome koliko snažnih emocija otelotvoruju svojim pokretima. Igre se pred nama pretvaraju u priče o ljubavi i strasti, o nežnosti i bolu, o ranjivosti i snazi, i prožete su harmonijom.

Vrhunska fotografija i kamera kao u filmovima vrednim pamćenja čine da vas scene i prizori koji se smenjuju na ekranu neprestano očaravaju podjednako kao i krupni planovi dvoje harizmatičnih igrača, čija lica još uvek zrače punoćom emocija i dostojanstva. Izuzetne su i rekonstrukcije milongi Buenos Ajresa, tih važnih dešavanja i prostora susretanja energija u kojima se stvarao tango i koracima se ispisivala njegova živa istorija, čiju samu suštinu učesnici i autor filma pokušavaju da dosegnu. Herman Kral je bez sumnje idealan autor za ovakav dokumentarac – po rođenu Argentinac, po filmskom obrazovanju i radovima pravi evropski autor, dugo u saradnji sa Vimom Vendersom, svojim profesorom na filmskoj školi u Minhenu, koji je svakako i više od izvršnog producenta u ovom filmu.

Uzbudljivo ostvarenje koje majstorski upliće dramatičnu ljubavnu priču u nezaboravne pokrete nadahnutih najboljih igrača tanga, uhvaćenih fascinantnim kinestetičnim kadrovima.

Reč reditelja: Kada film stvarno počinje? Ne govorim o tome kada se prikazuje na ekranu, već o trenutku kada ideja počinje da se pretvara u formu. Kad počinje da dobija oblik, kada pritiska i urla da bi oživela...

Sećam se izuzetno dobro kada sam prvi put video Mariju Nijeves u Buenos Airesu. Bilo je to kasno noću, a ona je pušila cigaretu ispred milonge. Rekao sam joj da pripremam film o tangu i da bih veoma voleo da razgovaram s njom...

Takođe se sećam kako sam se osećao kad sam našao i čitao autobiografiju Huana Karlosa Kopesa. Dok sam okretao stranice nikako nisam mogao da izbacim sebi iz glave da to mora da bude film o njih dvoje, o Mariji i Huanu, najvećem tango paru svih vremena!

widehouse.org/film/our-last-tango

Herman Kral

Rođen u Buenos Ajresu, u Argentini 1968. godine. Otišao u Nemačku 1991. godine da bi studirao film na Minhenskoj filmskoj školi. Kao student između 1993. i 1996. radio s Vimom Vendersom na filmu „Braća Skladanovski“. Njegov diplomski film „Slike odsustva" dobio je prvu nagradu na festivalu u Jamagati u Japanu. Na sledećem filmu „Musica Cubana“ ponovo sarađuje sa Vimom Vendersom, koji je bio izvršni producent. Film je imao premijeru na festivalu u Veneciji i prikazan je širom sveta. Živi i radi u Minhenu i Buenos Ajresu

Izabrana filmografija

• SLIKE ODSUSTVA (Imágenes de la ausencia), 1998.
• BERND AJHINGER, KAD ŽIVOT POSTANE FILM (Bernd Eichinger, When Life Becomes Film), 2000.
• TO JE ŽIVOT (So ist das Leben – La vida es así), 2002.
• MÚSICA CUBANA, 2004.
• POSLEDNJI APLAUZ (El último aplauso), 2009.
• JOŠ JEDAN TANGO (Un tango más), 2015.

Belgija, Izrael 2015.
71 minut
režija: Silven Bigelajzen

Prefinjeni dokumentaristički biser izatkan od najtananijih vlati koje povezuju naše unutrašnje svetove sa skrivenim, najdubljim svetovima drugih. Svedočanstvo o toploj, i očaravajućoj komunikaciji sa bićem u kojem, zahvaljujući veštini pesnika, vidimo malu, ali moćnu svetlost koja blista punim sjajem u telu slabijem od najmanje ptice. Majka Silvena Bigelajzena je u svojoj devedesetčetvrtoj godini odjednom potpuno onemoćala i on odlučuje da sa njom provede i snimi njene poslednje dane. A onda se dogodilo čudo, uprkos svim prognozama - život je odbio da se pokori znanju i počeo da peva svojim tananim, ali nezaustavljivim glasom. I elegija, osuđena na tamne, skučene okvire odjednom je, gotovo od prvog trenutka, počela da se razvija u himnu punoći života, snazi dodira i čistih emocija, u himnu radosti i igri, produžavajući dane u nedelje, nedelje u mesece, mesece u godine.

Minimalistički u svom postupku, crno-bele fotografije dotaknute suptilnim, jedva primetnim kolorističkim akcentima, ovaj dokumentarac kao poezija uspeva da vas potpuno očara i učini da dotaknete važne i nedokučive tajne. „U smiraj života“ je svakako i svedočanstvo o izuzetnoj veštini vrsnog terapeuta i komunikatora sa svima onima kojima je potrebna posebna pažnja i briga, kao i svedočanstvo o talentovanom pevaču i muzičaru, šarmantnom majstoru igre, koji promišljeno i beskompromisno bira poziciju diskretne i razigrane senke koja pomaže da se u svoj punoći ocrta harizmatična pojava neodoljive žene, majke, bake, zaglavljene između svetova na raskrsnici mudrosti.

Dobitnik nagrada za najbolji belgijski i najbolji izraelski dokumentarac na festivalima u Levenu i Tel Avivu, ovaj poetski dokumentarac nas opominje da je svaki trenutak onaj u kome možemo da bolje razumemo i osetimo druge, da bismo bolje razumeli i osetili sebe.

Reč reditelja: Ako bi trebalo da odredim jednom rečju ko sam, izabrao bih „pesnik".
Život me je blagoslovio različitim sposobnostima za samoizražavanjem - poezija, fotografija, montaža, režija, slikanje, pisanje, vođenje grupe, da pomenem neke...
Pripadam onoj vrsti koja veruje da naše lične aktivnosti i rad dovode do promene društva i da su te akcije neodvojiv deo priče o „humanosti" i „univerzumu" u celini. Verujem da se nalazimo pred novim dobom u kojem će umetnost i duh zauzimati značajan prostor, da će dozvoliti ljudima da otvore oči i srca i tako izgraditi bolji svet...

Silven Bigelajzen

Rođen u Antverpenu, u Belgiji, 1948. godine.
Diplomirao pozorišnu režiju na Kibucim koledžu za edukaciju u Tel Avivu, izučavao vođenje grupa na Ženevskoj školi socijalnog animiranja.
Takođe je studirao kreativnu dramu na Londonskoj školi za dečju dramu i na filmskoj školi “Institut des Arts & Diffusion” u Briselu.
Osnovao je “Udruženje Lahav za promociju vrednosti u društvu” za rad na filmskim, društvenim projektima za osobe s posebnim potrebama. Udruženje je napravilo veliki broj filmova koji su nagrađeni prestižnim međunarodnim nagradama, a „Lahav“ je nagrađen specijalnom nagradom UNESKA.
Razvio je jedinstveni metod fimskih radionica.
Član je Izraelske asocijacije kreativnih i ekspresivnih terapija (ICET). Držao kurseve o podučavanju kreativnosti sa video integracijom kao edukativnim procesom (Univerzitet Haifa, Oranim koledž, Gordon koledž za edukaciju).
Multidisciplinarni umetnik: filmski reditelj i producent, slikar i video umetnik, fotograf i muzičar, moderator grupa i pevač

www.twilightofalife.com/#!film/cof9

Izabrana filmografija

• POSLEDNJA KARTA (La dernière carte), 2008.
• U SMIRAJ ŽIVOTA (Au crépuscule d'une vie), 2015.

Republika Češka, 2015.
97 minuta
Režija: Helena Treštikova

Najnoviji dokumentarac jedne od najznačajnijih evropskih autorki dokumentarnog filma, nagrađen Gran Prijem za najbolji dokumentarac festivala u Karlovim Varima, napravljen je u jedinstvenom stilu njenih najpoznatijih ostvarenja nastalih u dugim vremenskim periodima. Ovoga puta, Helena Treštikova je trinaest godina pratila i beležila sve važno što se dešava sa, u početku, problematičnom devojkom Melori, a onda je junakinja pred kamerom postala majka i od tada, trapavo i neobično, pokušava da se izbori za svoje mesto u svetu. Uprkos iskušenjima i slabostima, ona sazreva, posrće i pada, ali nekako uvek pronalazi snagu da ponovo ustane. Upravo u tim trenucima odbijanja da se preda očaju, počinju da se dešavaju neočekivani obrti koji ovu priču, jednu iz serije najpoznatijih filmova Helene Treštikove o mladim ljudima prepuštenim ulici i stradanju, postepeno pretvaraju u fascinantnu savremenu bajku ispričanu oporim tonovima precizno dokumentovane realnosti.

Majstorski režiran, analitičan i prožet empatijom, „Melori“ spada u vrh savremenih dokumentaraca posmatranja. Film je snimalo čak šest snimatelja, što je svakako bilo neizbežno s obzirom na neizvesnost razvoja ovakvog projekta, ali je zadivljujuće kako fotografija i kamera imaju isti stil, a kadrovi deluju uvek promišljeno i precizno, ispunjeni autentičnom atmosferom prostora i svetlosnih štimunga. Sjajna montaža Jakuba Hejne, koji već dugo radi sa Treštikovom, filmu daje izuzetnu dinamiku, a događaji i godine lete pred našim očima gradeći savršenu dramsku kompoziciju filma.

„Melori“ je snažno svedočanstvo o čudu sakrivenom u naizged jednostavnim prizorima realnosti, koje svoj puni smisao dobija zahvaljujući jedinstvenom pogledu sposobnom da obuhvati duge periode života glavne junakinje.

Reč reditelja: Nadamo se da naš film može da inspiriše publiku koja oseća da joj ne ide dobro u životu. (A to može da se dogodi gotovo svakom.) Poruka filma je jednostavna: promena je moguća i nada uvek postoji.

negativ.cz/en/films/mallory

Helena Treštikova

Jedna od najznačajnijih i najproduktivnijih čeških i evropskih dokumentarista. Tokom 35 godina režirala je preko četrdeset filmova.
Helena Treštikova je rođena 22. juna 1949. u Pragu.
Diplomirala je režiju dokumentarnog filma na praškoj filmskoj akademiji FAMU.
Svoju najvažniju autorsku odluku donela je 1980. kada je počela da prati životne priče ljudi u dugom vremenskom periodu. Tokom narednih šest godina posvetila se snimanju svakodnevnih života nekoliko mladih parova od trenutka njihovog venčanja. Rezultat se pojavio 1987. u formi šestodelne televizijske serije „Bračne priče“ (Manželské etudy) i još dva dugometražna filma.
Zajedno s filmskim kolegama i sa sociolozima 1991. osniva fondaciju „Film i sociologija“ sa ciljem pružanja nove perspektive društva posle velikih političkih promena. Ujedno započinje ciklus pet dugotrajnih filmskih projekata koji prate životne priče mladih delinkvenata pod imenom „Reci mi nešto o sebi“ (Řekni mi něco o sobě). Najčuveniji film iz tog ciklusa je „Rene“ koji je završen 2008. i nagrađen nagradom Evropske filmske akademije.
Zajedno sa svojim mužem, publicistom Mihaelom Treštikom, 1994. osnovala je fondaciju „Čovek i vreme“ koja je namenjena dugotrajnim projektima i filmovima koji odražavaju vreme, njegovo proticanje i promene koje donosi.
Tokom 1996. počela je da prati različite žene kao junakinje za svoj novi ciklus „Žene na ivici novog milenijuma“. Najznačajniji film tog projekta zove se „Katka“ i završen je 2010.
Od 2002. počinje da se bavi pedagoškim radom na odseku za dokumentarni film na FAMU.
Neprekidno radi na svojim filmovima.

Izabrana filmografija

• S LJUBAVLJU (Z lásky), 1987.
• TRAŽENJE PUTA (Hledání cest), 1988.
• SLATKI VEK (Sladké století), 1997.
• LJUDI, VOLIM VAS! (Lidé, mám vás rád!), 1998.
• HITLER, STALJIN I JA (Hitler, Stalin a já), 2001.
• MARCELA, 2006.
• RENE (René), 2008.
• KATKA, 2010.
• PRIVATNI SVEMIR (Soukromý vesmír), 2012.
• MELORI (Mallory), 2015.

Austrija, Italija, Švajcarska 2015.
93 minuta
režija: Jakob Brosman

Ima li čega praznijeg od divnih morskih letovališta zimi? Baš u to vreme mira i oseke, u jedno od takvih mesta dolazi Jakob Brosman sa svojom ekipom kada svi mali lokalni problemi postaju veliki događaji, a njihovi istaknuti protagonisti počinju da liče na junake Felinijevih filmova. Na Lampeduzi sve to još prati, kao velika, neželjena senka, drama i prisustvo Ljudi iz čamaca, spasavanih dramatičnim akcijama pri burama i olujama, nekad uspešno, često i ne, ali uvek opasno. I kao vrhunac - rasprave u duhu žive tradicije antičkih foruma - da li ribari mogu da opstanu, da li će Lampeduza dobiti brod, šta rade Afrikanci pred crkvom? Duhovito i mediteranski razigrano, sa puno buke i strasti, ali i sa empatijom i istinskim razumevanjem za ljude, okolnosti i stanja. Slojevito ispričana priča o sudaru svetova – Afrike i Evrope, ostrva i kopna, provincijske zabiti i centra, i neizbežno, ispod svega, siromašnih i bogatih.

Izvesno je da od stradanja i žrtava najčešće ne uspevamo da vidimo spasioce i one koji ih prihvataju, a Jakob Brosman je za ovaj dokumentarac o jednom od najvećih aktuelnih problema Evrope izabrao neočekivanu, obrnutu vizuru. Ironično nam pokazujući gde su uperene kamere „očiju sveta“ i šta sve kao „svevideće“ ne mogu i ne uspevaju da vide, autori filma pažljivo posmatraju, još pažljivije analiziraju i grade složenu dramaturšku strukturu i kompoziciju. Tim specifičnim i istančanim postupkom omogućavaju nam jedinstvene uvide u nebrojeno puta obrađivani fenomen, vodeći ka pravoj kulminaciji – vrhunski uzbudljivo dokumentovanoj drami spasavanja u kojoj prvi put doživljavamo da istinski strepimo za sve, za podjednako ugrožene spasioce i nesrećnike s mora.

Sjajni dokumentarac razvijene mediteranske priče pune duha u kojoj sve više učestvujemo dok je gledamo - strepimo, zabavljamo se, ljutimo se, grdimo i vičemo, tugujemo i najzad, svi zajedno otkrivamo da iza svega stoji jedna hladna i distancirana, nedodirljiva moćnica!

Reč reditelja: Lampeduza je divno mesto, fantastično za odmor; tamo ima ljudi koji razumeju život, iako povremeno moraju da se bore sa najosnovnijim stvarima.
Ima mnogo ekipa koje snimaju na Lampeduzi, naročito u periodu odmah nakon neke tragedije. Sve te ekipe uglavnom imaju isti pristup i pitaju ista pitanja. U našem slucaju, ljudi su primetili da smo došli zimi i da smo ostali - a ako sam postavljao bilo kakva pitanja, ona nisu bila ona uobičajena. Imao sam fantastičnog prevodioca; bez nje ne bih uspeo da savladam jezičku barijeru. Ljudi su onda počeli da uvažavaju činjenicu da smo mi zaista želeli da razumemo situaciju i ljude.

lampedusaimwinter.derfilm.at

Jakob Brosman

Rođen 1986. u Beču.
Studirao pozorišnu i filmsku scenografiju na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču.
Bavi se pozorištem, fotografijom i dokumentarnim filmom

Izabrana filmografija

• DNEVNI RAD (Tagwerk), 2011.
• LAMPEDUZA ZIMI (Lampedusa im Winter), 2015.

Švedska, Finska 2015.
92 minuta
režija: Ježi Šlatkovski

Ovogodišnji pobednik najvećeg evropskog festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu, IDFA, bez sumnje je jedan od najboljih dokumentaraca nastalih u poslednjih nekoliko godina. Početna ideja autora je bila da napravi film o psihijatrijskim ustanovama i pacijentima u Rusiji, a već tokom prvih istraživanja odjednom se pojavio Oleg, mladić zarobljen autizmom, i njegova majka uverena da njen sin može i treba da u životu uradi više. Posebno kad su u pitanju devojke. I Oleg počinje da vodi bitku da bi naučio kako da postane Don Žuan, da makar malo probije oklop iza koga je sigurno sakriven od sveta i devojaka. Kamera počinje da prati njegove terapije, koje se polako umnožavaju i pretvaraju u zanimljivu odiseju - od konvencionalnih razgovora, do šokantnih, grotesknih zahvata i konačno pozorišta.

Prateći junaka, Ježi Šlatkovski, sa svojom ekipom u kojoj važno mesto zauzima sjajni snimatelj Vojćeh Staron, uspeva da bude prisutan u trenucima kriza, rasprava i svađa, da zabeleži trenutke otvaranja i zatvaranja glavnog junaka, da uhvati emocije i blokade, a da nijednom ne ugrozi intimnost trenutka, niti da prekorači nevidljive granice dostojanstva učesnika. Na snimanju ove vrhunske studije ljudskog stanja autor i ekipa kao da su uspeli da ostvare idealni, nedostižni zahtev filmskih stvaralaca - postali su nevidljivi.

Dokumentarac jednog od majstora evropskog dokumentarizma, inteligentno i fokusirano režiran, istančane fotografije izrazito toplih boja, kamere uvek usklađene s ritmom dešavanja, izuzetno konstruisanih unutrašnjih ritmova, ovaj Film, polazeći od uvek zanimljivog i intrigantnog pogleda na "kišnog čoveka", razvija duboku, toplu i dirljivu priču o osobi kreirajući pravog, sjanog i ubedljivog filmskog junaka!

Reč reditelja: Najbolje priče su obično rezultat koincidencije, slučajnih susreta i sreće.
Prvi period snimanja bio je duboko nepripremljeno uranjanje u svet ruske psihijatrijske nege, bez velikih očekivanja.
Ruska producentkinja Elena Pelarskaja i ja smo slučajno čuli Olega i njegovu majku kako se svađaju na psihijatrijskoj klinici u Nižnjem Novgorodu o Olegovoj nesposobnosti da zakaže sastanak s devojkom. Predstavili smo se i ja sam s njima podelio izvesna sećanja na sopstvene romantične neuspehe - to je bio početak dugotrajnog prijateljstva

catndocs.com/index.php/categories/human-interest/744-don-juan

Ježi Šlatkovski

Rođen je 1945. u Poljskoj.
Diplomirao na katedri za klasičnu filologiju na Univerzitetu u Torunu, a 1973. diplomirao na katedri za žurnalizam Univerziteta u Varšavi.
Tokom studija, 1972. godine, počeo da radi na poljskoj televiziji, prvo kao reporter, zatim kao reditelj reportaža i dokumentarnih filmova.
Napustio je Poljsku 1982. i nastanio se u Švedskoj, gde živi i radi i danas.
Režira dokumentarne filmove za švedsku televiziju i Švedski filmski institut, a sarađuje sa finskom, danskom i norveškom televizijom. Od 1993. sarađuje i sa nemačkom ZDF televizijom i ARTE satelitskim kanalom.
Nakon odlaska iz Poljske napravio je više od 30 dokumentarnih filmova uglavnom na socijalne teme, a mnoge od njih uradio je u Rusiji.
Od 2011. sarađuje sa Poljskim filmskim institutom, a od 2012. radi kao mentor na Akademiji za dokumentarni film u Varšavi.
Dobio je nagradu Evropske filmske akademije, Feliks, 1996. godine.
Član je Evropske filmske akademije.

Izabrana filmografija

• TROUGAO SMRTI (Dödens triangel), 1990.
• DECA TUNDRE (Dzieci tundry), 1994.
• VENDETA – ALBANSKA KRVNA OSVETA (Vendetta - Albańska zemsta krwi), 1996.
• ŠVEDSKI TANGO (Schwedischer Tango), 1999.
• LAPONSKA BOLEST (Lappsjukan), 2001.
• KADETI I DEVICE (Kadetter och oskulder), 2003.
• MY AMERICAN FAMILY, 2004.
• POGLED IZ TAME (Utsikt från Värtan), 2005.
• NAJBOLJE DRUGARICE (Bästisar), 2006.
• RAJ (Paradiset), 2007.
• FABRIKA VOTKE (Vodkafabriken), 2010.
• DON ŽUAN (Don Juan), 2015.

Poljska 2015.
68 minuta
režija: Vojćeh Staron

Već od prvog trenutka, od prvog zadivljujućeg prizora, pred nama se otvara nesvakidašnja, poetična priča o dvojici braće i o još uvek nesmirenoj životnoj istoriji koja ih okružuje i ispunjava. Ovaj dokumentarac vas vodi seoskim putevima oivičenim livadama, u predivna, rascvetala polja, u tamne šume kroz koje hodaju dva starca harizmatičnog izgleda - jedan je slikar, stalno u traženju onog što uzbuđuje njegov kreativni duh, a drugi izgleda kao njegov odraz u ogledalu, koji je kao u bajkama uspeo da se oslobodi fizičke veze s likom i postao njegova suprotnost - nemi, pouzdani pratilac i zaštitnik. I šta god da se dešava, od lutanja predelima prepunih boja i utisaka, preko dugih vožnji bez vidljivog cilja i razloga, do svakodnevnih situacija u kojima razgovaraju i ćute istovremeno ili važnih i dramatičnih trenutaka; između dvojice braće teče neprekidno, uzbudljivo strujanje koje ocrtava neke od dubokih tajni života i ljudske komunikacije. Sve to povezuju čarobni prizori porodičnih filmova, koji kao lajt motiv filma svedoče o metafizičkoj sferi u egzistencijama junaka.

Vojćeh Staron je autor koji priča o nevidljivom, dokumentujući i gradeći, pre svega, atmosferu prostora i dešavanja. Staron je slikar i pesnik, kada kao snimatelj otkriva protagoniste u različitim ambijentima ili se približava njihovim upečatljivim portretima. Kao režiser, svoju složenu strukturu i priču razvija iz prividno jednostavnih prizora i situacija, u koje uspešno ponire duboko ispod materijalne pojavnosti realnog. Najzad, svemu tome dodaje novi, vrlo poseban vizuelni utisak koji stvaraju arhivski snimci amaterskih filmova.

Pobednik festivala u Lajpcigu, „Braća“ vas opčinjavaju svojom pažljivo osmišljenom likovnošću, poetičnošću prizora i potreta i snažno govore o vezama koje prožimaju čoveka, o ljubavi, lutanju i traženju.

Reč reditelja: Dugo sam tražio odgovor na pitanje o čemu je ovaj film, koji će biti njegov glavni motiv i njegova struktura. Međutim, znao sam od samog početka da će to biti film o odnosu braće. Konačna struktura filma pojavila se kao rezultat godinu dana dugog procesa montaže. Morao sam da eliminišem mnoge tokove da bih postigao neku vrstu univerzalne i jasne priče.

www.staronfilm.pl/movies-b/2015/7/9/brothers

Vojćeh Staron

Rođen 1973. u Poljskoj.
Diplomirao na grupi za kameru na Filmskoj školi u Lođu.
Radio kao snimatelj i direktor fotografije na brojnim dokumentarnim i igranim filmovima različitih režisera.
Dobio više značajnih nagrada za svoje dokumentarne filmove i snimateljki rad; kao direktor fotografije dobio je Srebrnog medveda na Festivalu u Berlinu 2011. za izuzetno umetničko dostignuće.
Bavi se profesionalno fotografijom i imao je puno samostalnih izložbi. Fotografije su nagrađivane međunarodnim priznanjima.

Izabrana filmografija

• SIBIRSKA LEKCIJA (Syberyjska lekcja), 1998.
• EL MISIONERO, 2000.
• ARGENTINSKA LEKCIJA (Argentyńska lekcja), 2011.
• BRAĆA (Bracia), 2015.

Velika Britanija 2015.
92 minuta
Režija: Kozima Spender

Jedan od najlepših starih gradova-republika u Italiji, Sijena, već vekovima dva puta godišnje postaje podeljena i sukobljena, kada svi stanovnici, od najmlađih do najstarijih žive za Palio – jednu od najstarijih trka konja u svetu. To je svojevrsni vremeplov koji magično oživi renesansne kostime, zastave, grbove i trube i svojom iskonskom snagom zaustavi sve i potpuno opčini i posmatrače i učesnike. To je istinska bitka za prestiž pretvorena u simbolično nadmetanje konja i jahača i to na iznenađujućem mestu – u samom središtu Sijene, na najvećem gradskom trgu. Stari ritual živi svojim intenzivnim životom i danas sa nikad smanjenim strastima koje nemaju skrupula – uzburkani mediteranski mentalitet i tamna tradicija političkih intriga prošlih vremena nesmetano, kao duh opsedaju svakog, i građane i moćnike, i niko nije pošteđen, ni igrači, ni konji.

Rediteljka filma, Kozima Spender, koja je inače odrasla u Sijeni, razvija ovaj vizuelno atraktivni, raskošni spektakl prikazujući nam Palio iz vizure četiri generacije najboljih, najvažnijih pobednika trka, od onih koji su najsjajnija istorija do najnovijeg i najmlađeg koji se priprema za bespoštednu borbu da bi mogao da ostvari svoj najveći san. Autorka je „Palio“ zamislila i razvijala kao pravi uzbudljivi bioskopski film, sjajne fotografije, pažljivo isprepletanih dramaturških tokova, koji svoj dramski vrhunac postiže u scenama koje vas zaista ostavljaju bez daha! Izuzetno zaslužan za najatraktivnije trenutke u filmu, posebno one tokom samih trka, jeste sjajni montažer Valerio Boneli, nagrađen za svoj vrhunski rad na prestižnom Tribeka festivalu u Njujorku

„Palio“ je veliki i nezaboravni bioskopski praznik!

Reč reditelja: Odrasla sam uz Palio, tako da sam imala jedinstvenu poziciju koja je omogućavala da steknem poverenje svih uključenih u film, a liku naratora u filmu su bila otvorena vrata koja su normalno zatvorena za sve izvan tih krugova. Ipak, kao stranac (radim iz Londona i moje poreklo je anglo-američko), delim ambivalentan odnos džokeja prema Sijeni i to sam i želela da uhvatim u filmu.

us.thepalio.com/film

Kozima Spender

Rođena i odrasla u Italiji kao ćerka britanskih umetnika.
Preselila se u Englesku sa 14 godina. Diplomirala antropologiju i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Londonu.
Završila Nacionalnu filmsku i televizijsku školu u Londonu 2001. godine.
Svoje prve dokumentarne filmove radila je a BBC; režirala i komercijalne muzičke spotove.
Živi u Londonu.

Izabrana filmografija

• VAŽNO JE BITI ELEGANTAN (The Importance of Being Elegant), 2004.
• DOLCE VITA AFRICANA, 2008.
• BEZ GORKOG (Without Gorky), 2011.
• PALIO, 2015.