NOVI REJKS MUZEJ - FILM
HET NIEUWE RIIJKSMUSEUM - DE FILM

Holandija 2014.
130 minuta
režija: Uke Hogendejk

Rejks muzej u Amsterdamu, najznačajniji muzej u Holandiji, zatvoren je 2003. godine zbog renoviranja. Plan je bio da se ponovo otvori 2008. godine, ali ono što je trebalo da se uradi za pet godina iziskivalo je deset, a budžet je stalno rastao. Rediteljka filma, Uke Hogendejk, bila je u mogućnosti da iza zatvorenih vrata muzeja kamerom prati ovaj uzbudljiv, težak i ponekad tužno-smešan proces. Divnim kadrovima koje prati snažna muzika, uspela je da zabeleži proces u kome zgrada ogoljena poput sumornog leša postaje velelepna nalikujući onoj iz prošlih vremena.

Kao gledaoci smo u mogućnosti da izbliza posmatramo kako kustosi pripremaju raspored svojih novih soba sa ogromnom strašću i predanošću. Pratimo domara, koji na zgradu gleda kao na svoje dete i štiti je od uljeza, kao i arhitekte koji stalno moraju da prilagođavaju svoj dizajn. Pratimo i direktore muzeja koji se suočavaju sa finansijskim preprekama, sa birokratijom i raznim nesuglasicama – da ne spominjemo bicikliste-aktiviste. Na kraju, četristo sati materijala je pretočeno u film, koji gledaoca dovodi do apoteoze, tj. do trenutka ponovnog otvaranja muzeja 2013. godine.

Ovaj uzbudljiv epski film osvojio je nagradu za Najbolji holandski dokumentarac 2014. godine na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA), nakon što je imao premijeru na festivalima i u bioskopima širom SAD-a. Početkom decembra je počeo da se prikazuje u bioskopima širom Holandije.

Reč reditelja: Ono što je trebalo da bude film o ponosu Holandije, postalo je nešto nalik Šekspirovoj drami, zajedno sa neuspešnim menadžerima, ministrima i zvaničnicima sateranim u ćošak, sitničavim izvođačima radova i inostranim ugovornim partnerima, koji su bili zgranuti kada su videli kako sporo donošenje odluka osujećuje renoviranje i na kraju dovodi do njegovog potpunog zastoja. Izgledalo je kao da se projekat sve više srozava, i da neće biti napretka. Godine 2008, kada je rukovodstvo najavilo da će muzej biti zatvoren još pet godina, shvatila sam da ću i ja da provedem još pet godina iza zidina Rejks muzeja i da ću još toliko biti svedok te fascinantne borbe.

facebook.com/thenewrijksmuseum

Uke Hogendejk

Upisala Akademiju umetnosti u Utrehtu, gde je diplomirala pozorišnu režiju (1990). Režirala pozorišne predstave od 1990. do 1996. godine sa mnogobrojnim pozorišnim trupama. Godine 1997. studira televizijski dokumentarni film na Akademiji medija i radi kao reditelj za VPRO televizijski program. Godine 1998. režira dokumentarni film „Srećno vreme” (Een gelukkige tijd) u saradnji sa Polom Koenom, koji je dobio nagradu Holandske filmske akademije i „Euro-Comenius” nagradu (Beč).

Izabrana filmografija

SREĆNO VREME (Een gelukkige tijd), 1998, sa Polom Koenom
ISKUSTVO HOLOKAUSTA (The Holocaust Experience), 2002.
NOVI REJKS MUZEJ (Het nieuwe Rijksmuseum), 2008.
NOVI REJKS MUZEJ – FILM (Het nieuwe Rijksmuseum – De Film), 2014.

VIRUNGA

Velika Britanija 2014.
100 minuta
režija: Orlando fon Ajnzidl

Prikazujući ono što je najgore i najbolje u ljudskoj prirodi, razarajući dokumentarac „Virunga” Orlanda fon Ajzindla, uspeva da iz gnusne mreže mita, korupcije i nasilja izvuče iznenađujuće lucidan narativ.

U centru zbivanja filma je veličanstveni i zaštićeni Nacionalni park Virunga Demokratske Republike Kongo, koji je dom mnogim od poslednjih planinskih gorila na svetu, ali i najveća nada za ekonomsku stabilnost u regionu. U zemlji koja je već oslabljena tokom burne krvave istorije, ta nada postaje sve tanja 2010. godine usled otkrića nafte ispod Edvardovog jezera, tj. dolaskom britanske naftne kompanije „SOCO International”. Kada se višestruke snage sukobe u borbi oko kontrole parka, uključujući i moćnu pobunjeničku grupu koja zahteva određeni procenat naftnih profita, Orlando fon Ajnzidl i njegova ekipa ostaju zarobljeni u pravom ratu između onih koji su za očuvanje i onih koji su za eksploataciju parka.

Uz pomoć skrivenih kamera i neustrašive francuske novinarke, Melani Gubi, reditelj i iskusni montažer Masahiro Hirakubo, kombinuju izvanredne snimke pobunjeničkih tenkova i prikrivenih licemera sa panoramama bujne i spokojne divljine. Ovo je film o pravim herojima: o plemenitom čuvaru parka spremnom da pogine da bi zaštitio napuštene gorile, koje su pod njegovim okriljem; o staloženom belgijskom upravniku parka, čija zapanjujuća hrabrost umiruje sve oko njega; o šefu sektora koji pokušava da skupi dokaze o nezakonitim radnjama naftne kompanije.

Reč reditelja: „Virunga” je postao film o ciklusu nasilja i uplitanju stranih sila koje stežu obruč oko Konga poslednjih 150 godina, i film o neosporno najvažnijoj borbi za očuvanje prirode koja se dešava u svetu u ovom trenutku. Nakon ovih reči, mogu da kažem i da verujem da je „Virunga” poletna i inspirišuća priča koju sam izvorno i hteo da napravim, i koja ilustruje kako posvećenost i integritet nekolicine afričkih heroja može da poljulja interese moćnog biznisa i naizgled beskrajnu ljudsku pohlepu. Ako Nacionalni park Virunga, kao najstariji nacionalni park u Africi, i dom za poslednje planinske gorile, poklekne pred mutnim poslovnim interesima, onda svakako šaljemo poruku da nijedno mesto na našoj planeti nije zaštićeno od ljudske pohlepe. Upravo zbog tog jednostavnog razloga svi mi moramo da se postaramo da Virunga bude zaštićena.

virungamovie.com

Orlando fon Ajnzidl

Bivši profesionalni snouborder. Osnovao s prijateljem televizijsku i filmsku producentsku kuću „Grain Media” u Londonu. Tokom pet godina pored dokumentaraca bavio se muzičkim spotovima, promocijom muzičkih grupa i reklamama. Kratki dokumentarci o Africi, Aziji, Americi i Arktiku osvajali su brojne nagrade i prikazivani su na najprestižnijim svetskim festivalima, obuhvatajući sve od škole skejtborda u Kabulu do praćenja I hapšenja pirata u zapadnoj Africi.

Izabrana filmografija

VIRUNGA, 2014.

MESI
MESSI

Španija 2014.
97 minuta
režija: Aleks de la Iglesija

Kada su jednog od najznačajnijih španskih reditelja, Aleksa de la Iglesiju, pozvali da napravi dokumentarac o fudbalskoj zvezdi, Lionelu Mesiju, on je odlučio da ne napravi film o sportu, već da istraži misteriju koja se krije iza njega, koju je video kao situaciju “ružinog pupoljka”. Bio je uveren da će, ako bude istrajan u istraživanju, moći da otkrije kako je moguće da je Mesi postigao da postane jedan od najvećih fudbalera svoga vremena. Dok je pravio film, de la Iglesija je sve vreme razmišljao o legendarnom „Građaninu Kejnu” Orsona Velsa i priči o dečaku sa sankama koji postaje svemoćni medijski magnat kad poraste. De la Iglesija je bio očaran načinom na koji Mesi polarizuje mišljenja uprkos neverovatnom talentu: „Jedna polovina sveta voli Mesija, a druga ga mrzi. Ne postoji sredina.”

Tako je stvorio izuzetno dinamičnu i fascinantnu dokumentarno-igranu slagalicu koja se sastoji od scena večere sa nekim od fudbalskih ikona, Mesijevim najbližim prijateljima i sa ljudima iz njegove mladosti i detinjstva, kao i od arhivskog materijala i posebno režiranih igranih scena zasnovanih na stvarnim događajima. Ideja večere proistekla je iz Vudi Alenovog filma „Brodvej Deni Rouz”, u kojem se grupa starih komičara priseća čoveka po imenu Deni Rouz, koji oživljava u njihovim anegdotama.

Film je premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu kao jedan od najboljih dokumentaraca u protekloj godini sa harizmatičnim učesnicima, odlične režije, kamere i zvuka. Majstorski izmontiran!

Reč reditelja: Trudio sam se da snimim film koji će ispričati priču, ali sam takođe želeo da napravim film koji će objasniti zašto je Mesi takav kakav je. Zašto je toliko stidljiv? Zašto je tako uzdržan? Šta mu se to desilo u detinjstvu što ga je nagnalo da bude takav? On je jedan od najpoznatijih ljudi na svetu, zajedno sa Kristijanom Ronaldom, i kao takvom mu je pružena mogućnost da se svima otvori. Pa ipak, on bira da se zatvori u svom gradu sa svojom porodicom. Ovo je film u kome smo želeli da obeležimo život i biografiju jedne ličnosti. Napravljen je za ljude koji žele da u njemu uživaju, zajedno sa Mesijem, kao i za ljude kojima je stalo do njega kao osobe.

messilapelicula.mediaprocine.com

Aleks de la Iglesija

Rođen u Bilbau, u Španiji 1965. Diplomirao filozofiju na Univerzitetu Deusto. Bavio se stripom. Kratko je radio na televiziji. Ulazi u svet filma kao scenograf. Njegov veliki filmski proboj dogodio se 1993. kada je čuveni španski reditelj Pedro Almodovar bio producent njegovog debitantskog dugometražnog filma koji je osvojio tri nagrade „Goja” (španski „Oskar”). Veliki uspeh doneo mu je film „Dan zveri” (El día de la Bestia) 1995, koji je osvojio šest „Goja”, između ostalog i za najboljeg reditelja; postaje svetski priznati autor. Režirao jedanaest igranih filmova koji su osvojili brojne nagrade. Takođe je režirao kratke i televizijske filmove. „Mesi” je jedini dokumentarni film koji je snimio do sada.

Izabrana filmografija

MESI, 2014.

DEMOKRATE
DEMOCRATS

Danska 2014.
109 minuta
režija: Kamila Nilson

Jedan od najboljih danskih dokumentarnih filmova u poslednjih nekoliko godina inspirisan je pojedinim majstorima dokumentarnog filma, kao npr. Ričardom Likokom, koji je započeo novu eru u svetu dokumentarnog filma onog trenutka kada je svojom kamerom ušao u strogo zatvorene, službene prostorije. Kamila Nilson radi to isto, ali u stranoj zemlji, bez poznavanja izvornog jezika i pod stalnom pretnjom mogućeg nasilja.

Više od tri godine je ova rediteljka imala pristup unutrašnjim političkim krugovima Roberta Mugabea u Zimbabveu. Prateći proces stvaranja novog ustava Zimbabvea, koji predstavlja narativni kostur priče, film „Demokrate” govori o političkoj eliti koja vodi bitku oko osnovnih načela i koja određuje moguću budućnost zemlje. Dva politička protivnika su imenovana da napišu novi ustav, a Kamila Nilson je bila u mogućnosti da prati uzbudljivu političku igru koja se odvijala između dve strane.

Film teče tako da ni rediteljka, a ni njeni glavni akteri ne mogu da predvide šta će se dešavati. Iz neverovatne blizine Kamila Nilson razvija svoje diskretno i precizno posmatranje, pretvarajući političku priču u uzbudljivu i emotivnu antropološku studiju glavnih likova. Zadivljujuće je da je ona postala nevidljivi deo svih događaja i da je obazrivo otkrivala skrivene konflikte koji su se stopili u uzbudljivu dramu i konačno u fantastičan filmski obrt sa katarzom. Sjajan primer kako dokumentarac može da učini složene procese razumljivim na način na koji to ne mogu ni hiljade izveštaja stručnjaka.

Reč reditelja: Najveći izazov tokom pravljenja ovog filma za mene je bio da snimim politički osetljivu priču u zemlji sa dugom istorijom kako cenzure, tako i zabrane stranih medija. Takođe, u zemlji koja nema tradiciju pravljenja posmatračkih dokumentaraca, “bela” filmska ekipa, kao što je naša, je krećući se po Zimbabveu izazivala pravi cirkus s vremena na vreme, a neretko je naša sigurnost bila ugrožena. Mislim da je u mom slučaju velika prednost bila ta što sam žena, posebno na nekim nepristupačnim mestima gde sam snimala. Verujem da bi reditelj muškarac nailazio na veći otpor.

dfi.dk/faktaomfilm/film/da/79654.aspx?id=79654

Kamila Nilson

Rođena je u Danskoj 1973. godine. Diplomirala je antropologiju na Univerzitetu u Kopenhagenu, a zvanje mastera vizuelne antropologije stekla je na Univerzitetu u Njujorku. Studirala dokumentarni film na Školi umetnosti Tiš, mentor joj je bio legendarni Albert Mejzels. Radila je kao producent i medijski konsultant za UNICEF i UNESKO. Posebno se bavila produkcijom različitih projekata vezanih za prava dece.

Izabrana filmografija

BOMBAJ U PREKIDU (Mumbai Disconnected), 2009, sa Frederikom Jakobijem
DEMOKRATE (Democrats), 2014.

IZNENADA MOJE SU MISLI STALE
PÁRA-ME DE REPENTE O PENSAMENTO

Portugal 2014.
98 minuta
režija: Žorž Pelikanu

Izuzetna fotografija vodi nas u svet maskiranih strasti i patnji, u kome veoma brzo prepoznajemo provokativan okvir kultnog filma „Let iznad kukavičjeg gnezda”, dok reditelj pažljivo razvija posve očaravajući ambijent, koji evocira čuveni roman Tomasa Mana „Čarobni breg”.

Ovaj dokumentarac govori o bolnici za duševne bolesnike u Lisabonu. Gledalac prati pacijente dok oni obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti i dok se pripremaju za predstavu. Reditelj predstave živi sa pacijentima neko vreme sa ciljem da izgradi poverenje i da ih jednostavno bolje razume. Suština filma, pak, leži u ljudima. Pelikanu ispred svoje “osećajne” kamere uspeva da stvori prostor koji je neophodan da bi se likovi ponašali prirodno. Pacijenti sami pokazuju da su neverovatno svesni svog stanja i da ne očajavaju. Umesto toga, oni koriste priliku da iscrpno govore o svojim pomerenim istinama. Te intimne ispovesti jesu ono što fascinira i što omogućava gledaocima da se identifikuju sa zbivanjima. U činjenici da se duševni bolesnici ne doživljavaju kao pretnja, već kao ljudi koji čine da budemo bolji i da se smejemo čak i sebi samima, ogleda se posebna snaga filma.

Ovo je, takođe, dragocen uvid u svet gde lucidnost i ludilo žive ruku pod ruku, vođeni veličanstvenom poezijom Anželua de Lime.

Reč reditelja: U ovom filmu se vraćam svojoj želji da snimim nepoznato i da pokušam da demistifikujem neke mitove. Dok sam bio dete, često su mi govorili: „Budi dobar, ili ideš u ludnicu.“ Istina je da niko ne zna šta će zateći unutra. I želeo sam da otkrijem pravo stanje stvari i da ažuriram pojam ludila. Otišli smo tamo u strahu, jer je za mene sve to bilo maglovito. Nisam znao na šta ću naići u bolnici. Kako je vreme prolazilo, magla je nestajala, ali je bilo težih i snažnijih situacija, koje bi se mogle predstaviti olujom. Dakle, ima mnogo kiše tokom filma. Ali, postoje i trenuci kada sunce sija. Kako smo napredovali sa filmom, sticali smo poverenje naših likova, a i oni su zadobili naše poverenje do te mere da smo se združili i postali prijatelji. To stečeno poverenje bilo je od izuzetne važnosti, jer nam je omogućilo da malo više zavirimo u svest tih ljudi.

paramederepenteopensamento.com

Žorž Pelikanu

Rođen u Figeiri da Foz, u Portugaliji 1977. Interesovanje za kameru i snimanje razvio u ranoj mladosti. Studirao na Politehničkom institutu Gvarda, gde je diplomirao komunikologiju i odnose s javnošću. Master studije iz komunikologije i žurnalizma na Fakultetu umetnosti Univerziteta Koimbre. Od 2011. nezavisni je snimatelj reporter Televizije SIC regiona Koimbra, a takođe je radio i kao montažer. Od 2002. do 2006. radio na svom prvom dokumentarnom filmu koji je bio prikazan na nekoliko televizija i u bioskopima. Prešao je u sedište Televizije SIC u Lisabonu. Njegov drugi dokumentarni film je dobio nekoliko nagrada i pobudio interesovanje javnosti pošto je bio jedan od najgledanijih filmova u prvoj polovini 2010. u Portugaliji. Od 2013. radi u produkcijskoj kući „Do kraja sveta” (Até ao Fim do Mundo) kao dokumentarista.

Izabrana filmografija

IMA LI JOŠ PASTIRA? (Ainda há pastores?), 2006.
STANI, SLUŠAJ, PAZI (Pare, Escute, Olhe), 2009.
IZNENADA MOJE SU MISLI STALE (Pára-me de repente o pensamento), 2014.

SEVERNO OD RAJA
EEDENISTÄ POHJOISEEN

Finska 2014.
73 minuta
režija: Virpi Sutari

Jedna od najznačajnijih autorki finskog i evropskog dokumentarnog filma, Virpi Sutari, gaji strast prema dvema stvarima – dokumentarcima i baštama. U ovom filmu, ona nas vodi u prekrasni i zabavan svet, koji je „Severno od raja”.

Ovo je dokumentarna ljubavna priča o parovima koji zajedno brinu o svojim baštama. Film zaviruje iza fasade pripadnika srednje klase, ima komični obrt i osluškuje priče parova o konfliktima i radostima dugih veza. U središtu filma su njihove bašte i njihov hobi, baštovanstvo, koji se odavno izmakao kontroli. Filmski ugao iz koga se posmatra njihovo rintanje i pasija prema baštovanstvu je nežan i humorističan: supružnici koji grade i brane svoje teritorije, ali i uživaju u lepotama raja koji su izgradili za sebe i svoje bračne drugove.

U vizuelno prekrasnom filmu razvija se nevidljiva veza između parova koji su protagonisti filma. Oni se uz pomoć svojih priča osluškuju, komentarišu i teše jedni druge, a istovremeno pružaju priliku gledaocima da se pridruže. Bašta je simbol puta ka svakodnevnim životnim teškoćama, sa radošću, a bez moralisanja i raspravljanja. Priče o baštovanstvu u filmu slave plodnost, igru i ljubav.

Ovo je duhoviti dokumentarac o neophodnosti baštovanstva.

Reč reditelja: Proces pravljenja filma „Severno od raja” je bio iskren, veseo i oslobađajući – igra letnje noći, na neki način. Kao reditelj sam bila srećnija više nego ikad tokom snimanja ovog filma. Istovremeno sam se opraštala od svog oca, koji me je naučio svemu o baštovanstvu. Tako je film postao i lično putovanje ka prihvatanju ideje napuštanja i susretanju sa smrću. Filmom „Severno od raja” želela sam da ovekovečim stvari koje su prolazne, ali potrebne za smisao ljudskog postojanja. Glavni junaci, poput mene, rade kao ludi u svojim imaginarnim rajevima, iako plodovi njihovog rada mogu nestati za tili čas. Ne možemo da prevarimo smrt, ali sve dok su naše ruke zarivene u zemlju, možemo makar da se osećamo živim.

made.fi/gardenloversmovie

Virpi Sutari

Scenarista i reditelj čiji radovi najčešće ispituju granicu između stvarnosti i fikcije. Njeni filmovi su prikazivani i nagrađivani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima. Retrospektive njenih filmova bile su, između ostalih, u Arhusu (Danska), Renu (Francuska), Lincu (Austrija) i na Festivalu u Tampereu (Finska). Od 2012. radi kao profesor umetnosti. Članica je Evropske filmske akademije.

Izabrana filmografija

DOKONI (Joutilaat), 2001, sa Suzanom Helke
PORED PUTA MALO DETE (Pitkin tietä pieni lapsi), 2002, sa Suzanom Helke
AUF WIEDERSEHEN FINNLAND, 2010.
HILTON!, 2013.
SEVERNO OD RAJA (Eedenistä pohjoiseen), 2014.

PRAVILA IGRE
LES RÈGLES DU JEU

Francuska 2014.
106 minuta
režija: Klodin Bori i Patris Šanjar

Priča se da se na tržištu rada traže hrabri individualisti, ali u okviru granica, naravno. Realnost je sledeća: ako se neko ne uklopi, ili će se uklopiti, ili će biti odbijen.

Muke oko pronalaženja posla su skoro univerzalne. Da biste uspeli, morate predstaviti komercijalnu verziju sebe, morate da se stavite u neprirodnu situaciju, i da, pre svega, igrate po pravilima. Situacija je teža ukoliko iza sebe nemate iskustva, niti kvalifikacije. Posmatrački dokumentarac Klodin Bori i Patrisa Šanjara bavi se ovom temom, usredsređujući se na male grupe mladih ljudi koji nemaju radnu dozvolu i koji dolaze u konsultantsku agenciju za zapošljavanje na severu Francuske. Kroz niz epizoda smo u poziciji da saosećamo sa njihovim frustracijama, neuspesima i uspesima tokom više meseci, koliko traje njihovo obučavanje kroz različite faze proceca zapošljavanja. Kroz njihove pripreme, film otkriva apsurdnost tih novih pravila igre.

Ovaj izuzetan film koji su snimili pravi majstori imao je svoju premijeru na Filmskom festivalu u Kanu i osvojio je jednu od najprestižnijih nagrada za dokumentarni film u Evropi – „Zlatnu golubicu” na DOK festivalu u Lajpcigu. Kako piše „Hollywood Reporter”: „Bori i Šanjar su napravili delo urgentno u svojoj misiji, neosuđujuće u slikanju glavnih aktera i čiji su režija i dijalozi potpuno bioskopski – izvanredno ostvarenje.”

Reč reditelja:

Klodin Bori: Moglo bi se reći da „Pravila igre” predstavljaju nastavak filma „Došljaci”. Princip je isti: snimamo iz neposredne blizine, bez unapred zadatih pretpostavki, i toga šta se događa ljudima koji se svakodnevno suočavaju sa nekim od velikih društvenih problema koji se tiču svih nas. Poglavlje prvo: podnosioci zahteva za azil. Poglavlje drugo: podnosioci zahteva za posao.

Patris Šanjar: Mi želimo da prikažemo stvarnost o kojoj svi govore, u koju svi veruju da su upućeni, ali kojoj se veoma retko pristupa na realan, konkretan način; bilo da su u pitanju imigranti ili obuka nezaposlenih mladih ljudi, pitanje koje se za nas postavlja glasi: „Kako se čovek oseća kad tako nešto doživi?” Kada se povede reč o velikim društvenim temama, teren je unapred miniran stereotipima i stranačkom retorikom. Zadatak filma sastoji se u tome da teren deminira tako što će stvari prikazati onakvim kakve jesu.

happinessdistribution.com/catalogue/158-les-regles-du-jeu

Klodin Bori

Karijeru započela u pozorištu. Od 1970. do 1976. učestvovala u pokretu za decentralizaciju pozorišta u Francuskoj. Godine 1968. režirala svoj prvi dokumentarac, a zatim je usledio film „Žilijet s muške strane”, koji je bio u selekciji Kanskog festivala. Od 1990. do 2002. pomagala u vođenju kreativnog centra za dokumentarne filmove „Péripherie” u Sen Deniju i pokrenula Susrete dokumentarnog filma. Godine 1994. bila je potpredsednik ADOK-a (ADDOC), udruženja francuskih dokumentarista; tu upoznaje Patrisa Šanjara i započinje saradnju sa njim.

Izabrana filmografija

ŽILIJET S MUŠKE STRANE (Juliette du côté des hommes), 1981.
IMAGINARNI PORTRET GABRIJELA BORIJA (Portrait imaginaire de Gabriel Bories), 1984.
GOSPODIN PROTIV GOSPOĐE (Monsieur contre Madame), 1999.
ŽENE DVANAEST GRANICA (Les femmes des douze frontieres), 2003.
I NAŠI SNOVI (Et nos rêves?), 2007.
DOŠLJACI (Les arrivants), 2009.
PRAVILA IGRE (Les Règles du jeu), 2014.

Patris Šanjar

Sa 17 godina vodio Filmski klub Grenobl sa najvećim brojem članova u Francuskoj. Sa 19. godina se preselio u Pariz, gde je studirao filozofiju na Sorboni. Radio kao glavni urednik časopisa o televiziji i režirao dokumentarce za televiziju. Godine 1969. godine postaje hipik i naredne četiri godine putuje kroz Avganistan, Pakistan i Indiju. Bio zainteresovan za teške uslove života seljaka u Brazilu, Africi i Bangladešu. Posvetio se režiranju dokumentarnih filmova 1977. Godine 1992. bio jedan od osnivača i prvi predsednik ADOK-a (ADDOC), udruženja francuskih dokumentarista. Klodin Bori upoznaje 1995. godine i ta godina će označiti početak njihove saradnje i novu fazu u njegovom radu.

Izabrana filmografija

NEKOLIKO STVARI O DRVETU, O RECI I O VRISKU NARODA (Quelque chose de l’Arbre, du Fleuve et du Cri du Peuple), 1980.
SVAMI-JI, UNUTRAŠNJE PUTOVANJE (Swami-ji, un voyage intérieur), 1983.
KONVOJ (Le Convoi), 1995.
IMPRESIJA, MUZEJ ALŽIRA (Impression, Musée d’Alger), 2003.
U CRVENOM KAMIONU (Dans un camion rouge), 2005.
I NAŠI SNOVI (Et nos rêves?), 2007.
DOŠLJACI (Les arrivants), 2009.
PRAVILA IGRE (Les Règles du jeu), 2014.