Svi će ljudi braća biti
Nije lako. Selekcija 7 filmova. Iz dobrog i lošeg razloga. Dobar, jer su danas mnogi dobri dokumentarci dostupni u Beogradu. Nije isto kao pre 19 godina kada se pojavilo prvo izdanje “Sedam veličanstvenih”. Danas u gradu postoji nekoliko festivala koji prikazuju dokumentarce, a i televizija ima na programu kreativne dokumentarce. Moje kolege, direktori festivala Svetlana i Zoran Popović pomenuli su da je nekoliko dokumentarnih filmova bilo prikazano. Tako da ima mnogo mogućnosti za Beograđane, a postoje i kućne platforme. Loš razlog, ne, nastavite da čitate:
Jer smo napravili sjajnu selekciju i za ovu godinu. Za čim traga “Sedam veličanstvenih”… isto kao i uvek – za filmovima čija je tema relevantna za publiku koja zahteva da se prema njoj odnosi sa specijalnom brigom i pažnjom, i sa fokusom na umetničku vrednost. S posebnim pogledom na nas ljudska bića, na način kako se ponašamo I odnosimo jedni prema drugima.
Srećan sam i ponosan u ime festivala da je film koji ga otvara “Svi će ljudi braća biti” o Aleksandru Dubčeku, legendarnom slovačkom političaru, koji je predstavio svoju političku demokratsku ambiciju kao “socijalizam sa ljudskim licem”. Godine 1968. Praško proleće bilo je smrvljeno vojnom intervencijom zemalja Varšavskog pakta predvođenih SSSR-om. To je veliki film i, usuđujem se da kažem, jedna važna poruka koju treba danas poslati, humanistički pristup.
Isto važi i za dva nordijska dokumentarca koji su na programu. “Zimska saga” Karla Olsona (koji je ovde već bio sa filmom “Patrimonijum”) koji portretiše Šveđane u situacijama koje su ponekad pune ironije, ponekad “samo” omaž tome kakvi smo, dobri i loši. U “Gospodinu Graversenu” sin Mihael se vraća u svoju rodnu kuću i uspeva – toplinom, ljubavlju i razumevanjem – da pomogne svojim roditeljima da se vrate životu koji su nekad imali.
Ista tema iskrsava i u filmu “Housewitz” u kom Holanđanka Uke Hogendejk čini šta može da njena majka koja je preživela holokaust, živi dostojanstvenim životom, u filmu punom svetlih i tamnih tonova. I Ljubavi.
Takođe, ako volite hranu, kao i pisac ovih redova, i ako niste finansijski u stanju da posetite neki Mišelin restoran, možete da gledate film “She Chef” Melani Libhajt i Gereona Vecela, koji je ovde već bio sa filmom o restoranu El Bulji, kulinarsko mmmm zadovoljstvo na ekranu sa Agnes kao šefom, koja napreduje u hijerarhiji, koja je mogla da ostane u velikom restoranu, ali ona više voli “ljudsko lice” u malom restoranu na Farskim ostrvima.
Klima i način na koji se odnosimo prema prirodi “neljudskim licem” je indirektno tema filma koji je najveće iznenađenje u selekciji 2023. – “Godina u polju” Britanca Kristofera Morisa koji je u intervjuu Gardijanu rekao: “Nikad se nisam vezivao za drvo, nikad nisam bio na protestnom maršu. To nije u mojoj prirodi, to nisam ja. Ali stajati tiho u polju, neka vrsta direktne akcije pojedinca je ono što me privlači.” A za publiku, ovo je u stvari vrlo politički film.
I na kraju “Moja švajcarska vojska” Luke Popadića, film o kome smo diskutovali sa Lukom na nekoliko susreta tokom prethodnih festivala “Sedam veličanstvenih”. Ja sam prvi put rekao: “O, imate vojsku u Švajcarskoj”. Imaju i Luka je tamo bio i snimio film s poštovanjem, gde je takođe razgovarao sa svojim drugovima vojnicima o tome “koja je vaša domovina” pošto niste rođeni u Švajcarskoj, drugim rečima - koji je vaš identitet, uz poštovanje. Popadić dolazi u (?) svoju domovinu sa tri oficira “ljudskog lica”.
Jedva čekam da se vratim u Beograd!
Tue Stin Miler
Skoplje
22. avgust 2023.