DODIRNI ZVUK

Nemacka / Velika Britanija 2004. 99min
Režiser: Tomas Ridelšajmer

Proslavljena škotska perkusionistkinja Evelin Gleni vodi nas na ovo fluidno, kontemplativno putovanje s ciljem senzibilizovanja gledalaca na zvuk. Skoro gluva, što je posledica neurološkog poremecaja, Gleni tvrdi da njeno citavo telo cuje. Režiser Tomas Ridelšajmer kaže: “Nikada ranije nisam sreo nekog ko ima tako razvijeno osecanje za kvalitet zvuka kao što je Evelin”. Gleni svira po gradovima, od Njujorka do Kjota, na klasicnim, nadenim i eksperimentalnim instrumentima, iz kojih uspeva da izvuce zadivljujuci varijetet zvukova. Izmedu njenih izvodenja su zadivljujuci impresionisticki snimci sveta oko nas koji su pozivaju gledaoce da budu uskladeniji sa svojom okolinom. Baš kao što razorni dizajn zvuka fokusira pažnju na muzicki kvalitet svakog šuma - ukljucujuci tišinu – Ridelšajmerov vanserijski raskošni snimateljski postupak poziva gledaoce da vide novim ocima, sve, od prepunih ulica do treperavih zrnaca peska na plaži Konstantno pokretna kamera transformiše banalno u uzvišeno, dovodeci nas do transcedentne vizije podjednako kroz intimisticke krupne planove i monumentalne pejzaže.
DODIRNI ZVUK je hipnoticko iskustvo koje zahteva da se doživi sa velikog ekrana


Bio sam u žiriju lajpciškog festivala u oktobru i nije bilo nikakvog dvoumljenja medu nama da je Ridelšajmerov film jedinstven, najbolji u selekciji 2004. ovog prestižnog festivala. Od prvog trenutka, svesni ste da gledate Film, možete da vidite šta kamera ostvaruje u pravim rukama i upoznate tu fantasticnu umetnicu (Evelin Gleni) koja vas uvodi u magiju zvuka kakvu nikada do tada niste culi. Ili videli!

Tue Stin Miler

Tomas Ridelšajmer

Roden septembra 1963; studirao Akademiju za film i televiziju u Minhenu
(1984. - 1991.); od 1986. mezavisni autor, režiser i snimatelj u Nemackoj i u inostranstvu (Somalija, Tanzanija, Južna Afrika, Novi Zeland, Letonija, Rusija, Tibet, Nepal, Japan, Kanada, Škotska); predaje kameru na Filmskoj akademiji u Minhenu.
Od 2001. režiser u producentskoj kuci Filmkvadrat.

Reke i plime - Nemacka / Velika Britanija 2000., 90min
Metamorfoze - Nemacka 1997./98., 45 i 93min
Lasa i duh Tibeta - Nemacka 1996./97., 60min
Plutanje znaci ljubav - Nemacka 1994., 80min
Vladavina TV ekrana - Nemacka 1988./89., 60min
Hristove neveste - Nemacka 1991./92., 68min

JERUSALIME, LJUBAVI MOJA

Danska 2003. 74min
režija: Jepe Runde

Jerusalime, ljubavi moja je film o beskompromisnoj prirodi jerusalimske vere. Režiserovo traganje za verom, postaje ’’mala prica’’ u kojoj se reflektuje ’’velika prica’’ o Jerusalimu – prica o gubitku, represiji i ljubavi. ‘’Spoljašnja’’ putanja filma prati ‘’proroke’’ tokom njihovog svakodnevnog posla usred jerusalimskog nasilja. Svaki od njih je predstavnik jedne od tri monoteisticke religije ovog grada. Tri razlicita, ali ipak ne toliko razlicita coveka predstavljeni su nam ovako: jevrejski humanitarni radnik, Izrael; musliman koji se bavi rehabilitacijom narkomana, Muhamed; i Amerikanac, ulicni prorok, Ted. ‘’Unutrašnja’’ putanja sledi režiserovo egzistencijalno traganje za otkrivanjem sastavnih elemenata vere – i zašto gubi svoju oduvek prisutnu veru i to baš u Jerusalimu. Istovremeno, prateci tu unutrašnju putanju, vidimo režisera kako se podvrgava hipnozi – u svom taganju za objašnjenjem koje bi mu pomoglo da shvati zašto su ga njegov voljeni Jerusalim i ova trojica ljudi doveli do gubitka vere.


Teško mi je da pišem o mom zemljaku koji je mlad, ozbiljan, tvrdoglav, do zla boga ambiciozan – i možda nedvosmisleno najdarovitiji dokumentaristicki talenat kakvog Danska nije imala godinama unazad. Nije uspeo da upiše filmsku akademiju, ali je ipak nastavio da se bavi filmom i do sada je napravio dva izvrsna dokumentarca koji su osvojili svet dokumentarnih festivala. Njegova brojna putovanja u Jerusalim i osecaj za snimanje zanimljivih prizora su evidentni u prici o mladicu – njemu samom, a samim tim i o mnogim drugim tih godina – u potrazi za smislom.

Tue Stin Miler

Jepe Runde

Roden 1973. Režiser, snimatelj, kompozitor. Runde je završio teoriju filma i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Kopenhagenu. Režirao je film Sin (Sooon) u produkciji Filmske radionice Danskog instituta za film. Jerusalime, ljubavi moja je njegov prvi dugometražni film.

U TAMI

Rusija / Finska 2004. 40min
režija: Sergej Dvorcevoj

Osamdesetogodišnji starac, koji je izgubio vid, živi u malom stanu s belom mackom. Pošto želi da radi nešto korisno, pravi cegere. Ali macka mu stalno pravi nered i kvari stvari, pa se izmedju njih vode konstantne, svakodnevne bitke. Macka je covekov neprijatelj. Ali je macka, takode i nejgov jedini prijatelj. Slepi covek sluša kroz prozor zvuke sa moskovskih ulica i objašnjava macki šta se dešava. On, takode, izlazi na ulice, pokušavajuci prvo da proda cegere, a zatim da ih pokloni. Niko ih nece, jer svi imaju plasticne kese. Film je simfonija svakodnevice u socrealistickom predgradu Moskve. Ona je usporena kao slepi starac. Simbolicno, on predstavlja staru, tradicionalnu Rusiju, a spoljni svet nešto moderno, [to slepom starcu nije potrebno. Tako je ovaj film i metafora za Rusiju u promenama.


Sergej Dvorcevoj se pojavio u Kopenhagenu sredinom devedesetih da predstavi svoj kratki dokumentarni film RAJ, film u kojem je i ova nezaboravna scena: mali decak jede svoju kašu, malo place, polako pada u san, ponovo malo place i konacno se zavali i zaspi. Napravio sam intervju s njim za dansku televiziju i tako sam upoznao potpuno posvecenog filmskog stvaraoca koji ne želi da bilo šta režira pred filmskom kamerom, vec ceka da se TO samo dogodi. Njegov minimalisticki stil koji fascinira u /prethodni_festivali/pages/2005/imagesma HLEBNI DAN i AUTOPUT to pokazuje, a sada je pred nama ovaj dirljivi i snažni film o slepom coveku koji u stanu živi s mackom. Jednostavno, remek-delo!
Tue Stin Miler

Sergej Dvorcevoj

Roden u Kazahstanu 1962. godine. Zavrsio vazduhoplovnu skolu pre studija režije i scenarija u Moskvi, gde je diplomirao 1993. Od tada, radi kao nezavisni režiser. Osvojio više od 50 medunarodnih nagrada.

Izabrana filmografija

Tulpan, 2005. (snima se)
U tami, 2004.
Autoput, 1999.
Hlebni dan, 1998.
Sreca, 1996.

UČITELJ I NJEGOV UČENIK

Holandija 2003. 85min

režija: Sonja Herman Dolc

Septembra 2002., veliki ruski dirigent Valerij Gergiev podelio je svoje znanje, iskustvo i viziju s trojicom posebno izabranih medunarodnih talenata nove generacije dirigenata tokom dva master klasa održanih u Roterdamu. Nacin na koji Valerij Gergijev komunicira sa svojim ucenicima, viden iz vizure orkestra, sniman je s tri kamere kojima se precizno fokusiraju dramaticne situacije odnosa ucitelj – ucenik. “Ucitelj i njegov ucenik” vizualizuje prenošenje muzickog znanja, umetnicke forme, zanata, moci i inspiracije.


Sonja Herman Dolc je pre više godina snimila cuveni film o kubanskoj muzici, LAGRIMAS NEGRAS (CRNE SUZE), mnogo bolji od slicnog Vendersovog. Kakav osecaj za gradenje atmosfere, mislio sam posle ovog filma, i kakav smisao za beleženje kreativnog procesa, što je pokazala u ovom, a i u filmu o ruskom dirigentu Gergijevu. Prikazali smo film u Kopenhagenu pro[log januara i sa strepnjom sam ocekivao da cujem šta misle muzicki profesionalci koji su bili prisutni. Nije bilo razloga za zabrinutost, oni su pozdravili film kao jedan od retkih koji stvarno govori o tome šta je dirigovanje. Sonja je zaista pravi autor!
Tue Stin Miler

Sonja Herman Dolc

Rodena u Madridu, Španija, 1962. Po majci Španjolka, po ocu ceško-peruanskog porekla. Roditelji su se preselili u Holandiju kad je imala tri godine. Obrazovala se u Holandiji, a 1984. je diplomirala na filmskom odseku Fri Akademije u Hagu. Od tada je radila na više razlicitih filmskih i televizijskih produkcija u Holandiji i u inostranstvu, kao direktor fotografije i kao režiser. Njen prvi dugometražni dokumentarni film, “Samo hrabri” iz 1993., osvojio je nekoliko nagrada na medunarodnim filmskim festivalima. Od 1993. do 1996. radila je kao režiser za dokumentarni program “Diogen” VPRO-TV. Njen drugi dugometražni dokumentarni film, Crne suze iz 1997., postao je internacionalni hit i osvojio je veliki broj nagrada.

Izabrana filmografija

Došla je da pobedi, 2004, 35 mm, 58 min.
Ucitelj i njegov ucenik, 2003, Digital beta, 88 min.
To sam ja, 2000, 35 mm., 98 min.
Crne suze, 1997, 35 mm., 75 min.

DAN KOJI NIKADA NEĆU ZABORAVITI

Velika Britanija 2002. 92min
režija: Kim Longinoto

Posle proslavljenog dokumentarca “Razvod na iranski nacin”, o mukotrpnoj proceduri razvoda za iranske žene, i filma “Bekstvo” o prihvatilištu za odbegle devojke u Teheranu, Kim Longinoto je otputovala u Najrobi u Keniji, gde je obrezivanje žena svakodnevna pojava. Bilo joj je cak dozvoljeno da ude u neurednu sobu gde je starija zena obrezivala dve devojcice koje su se opirale i jecale u agoniji. Žene koje vidimo u ovom polemicnom, prosvetljujucem dokumentarcu ne štede reci i govore bez eufemizama o obrezivanju. Grupne diskusije su vrlo žustre: mnoge žene ne žele više da upražnjavaju seks, druge smatraju da bi se trebalo osloboditi te “prljave stvari”, tako da žene ne spavaju više sa svima naokolo. Starija žena koja vrši obrezivanje objašnjava detalje kako se to obavlja (“morate ostaviti koren, inace ce mnogo krvariti”) i ponosi se time da je srecna posle svake operacije. Muškarci su mirni povodom toga: to je tradicija koja je zasnovana na ideji da se svako ljudsko bice rada sa ženskim i muškim polnim organom i da je cisto kada se jedan od ta dva organa odstrani. Longinoto je takodje pratila medicinsku sestru koja se protivi ovom shvatanju. Oštrim pitanjima ona ruši laži i pokušava da ubedi muževe, oceve i majke da postoji pravo na samoopredeljenje. Ali, za sada, samo nekoliko hrabrih decaka i devojcica uspeva da preda sudu svoje roditelje.


Kim Longinoto je jedan od najizrazitijih i najdelikatnijih dokumentarista našeg vremena. Ona sama snima i ima taj cudesni dar da bude prisutna i da zadobije poverenje, a da ne remeti ljudske živote. Ovaj film je jedan od najhrabrijih koje je napravila. Rekla mi je za svoje sumnje o tome da li da snimi scenu obrezivanja ili ne. – Kim se uvek nade u takvoj situaciju u kojoj mora da eticki razmatra svoje izbore, a svaki njen izbor reflektuje njen bazicno humanisticki pristup filmskom stvaranju.
Tue Stin Miler

Kim Longinoto

Studirala je film i režiju na Nacionalnoj filmskoj školi u Londonu. Dok je studirala, napravila je “Ponos mesta”, kriticki pogled na sopstveni internat i “Pozorišne devojke” o hostelu za žene beskucnike u Londonu. Posle studija, radila je kao snimatelj na raznim dokumentarnim /prethodni_festivali/pages/2005/imagesma. Tokom tog perioda, napravila je “Krst i strast”, o katolkinjama na imanju Tarf Lodž u Belfastu i “Premladi”, o nezaposlenim adolescentima u Koventriju. Zatim je radila sa Kler Hant “Fireraiser”, “Pojedi kimono”, “Skrivena lica”, o egipatskim ženama, i “Dobra tokijska supruga” o ženskoj ljubavi i braku u Japanu. Zatim je sa Dženo Vilijams napravila “Dream Girls” i “Šinduko momci”, o ženama u Tokiju koje biraju da žive kao muškarci.
Posle toga, napravila je za Kanal 4 “Rok supruge” o suprugama i devojkama rok zvezda, a sledece godine “Razvod na iranski nacin” u Teheranu o ženama i razvodu u Iranu. Zatim je radila “Gaea devojke” sa Dženo Vilijams, o naporima mlade devojke da postane profesionalni rvac u Japanu. Njena “Odbegla” je smeštena u prihvatilište za devojke u Teheranu.

Izabrana filmografija

Odbegla, 2001.
Gaea Girls, 2000.
Razvod na iranski nacin, 1998.
Šinduku mladici, 1995.
Dream Girls, 1993.
Skrivena lica, 1990.

GRAĐANIN BERLUSKONI

Italija 2003. 56min
režija: Stefano Tealdi

Malo je politicara koji su uspeli da zaokupe maštu javnosti tako spektakularno kako je to uradio Silvio Berluskoni. On je zabavan, harizmatican i jedan od najmocnijih ljudi u Evropi. Medijski mogul koji je slucajno i predsednik države. Kriticari tvrde da je njegov poušaj da subverzivno deluje na italijansko pravosude i cenzuru medija ozbiljno narušio medunarodnu reputaciju Italije. Optužuju ga za prepravljanje zakona da bi služili njegovim poslovnim i licnim interesima. Ovaj istraživacki dokumentarac, napravljen kao velika internacionalna koprodukcija, nudi precizan insajderski vodic kroz jedan od najzamršenijih evropskih politickih skandala.


Stefano Tealdi je moj bliski prijatelj i apsolutno pravi primer producenta i filmadžije koji poznaje evropsko tržište zato što je na to prinuden, jer živi u državi u kojoj je najuticajniji televizijski urednik sam Sinjore Berluskoni! Kao svojevrsnu osvetu, Tealdi je iskoristio svoje evropske kontakte da sakupi novac da bi proizveo kriticki film o tom istom Berluskoniju, koji sigurno nikada nece biti prikazan u Italiji.
Tue Stin Miler

Stefano Tealdi

Roden 1955. u Johanesburgu, Južnoafricka republika. Živi u Italiji od 1970. Osniva STEFILM 1984., nezavisnu produkcijsku kucu u Italiji. Diplomira 1986. arhitekturu na Politehnici u Torinu. Obucavao se za snimanje dokumentarnih filmova na filmu “Enigma” režisera Žana Ruša, 1987. godine. Diplomirao je 1992. na EAVE-Evropa MEDIJA programu. Osniva F.E.R.T. (Filming with a European Regarde u Turinu) 1993. u asoscijaciji sa producentima, autorima i tehnicarima AVa i MMa. Od 1986. do 1996. rukovodi odeljenjem audiovizuelne produkcije na Arhitektonskom fakultetu Politehnike u Torinu. Predsedavajuci Evropske dokumentaristicke mreže (EDN) od 1998. do 2001. Od 1998. - vodio radionice produkcije dokumentarnog filma za EDN, EAVE i druge: u Barseloni, Malagi, Solunu, Rigi, Rio de Žaneiru, Marseju, Londonu, Lisabonu, Malti, Ganu, Kairu, Tel Avivu, Amsterdamu, Kopenhagenu, Bornholmu, Talinu, Vašingtonu. Od 1999. - drži kurseve finansiranja i produkcije dokumentarnih filmova na Pompa-Fabra univerzitetu u Barseloni, na filmskoj školi Zelig u Bolcanu i na Politehnici u Torinu.

URLATORI

Finska 2003. 76min
režija: Mika Ronkainen

Dokumentarac o finskom muzičkom horu "Urlatori", i o njihovom autoritarnom dirigentu Petriju Sirviju. Film o moci, nacionalizmu, beskompromisnosti i o cvrstom verovanju u sopstvenu umetnost. Kreativne metode dirigenta cesto provociraju konflikte izmedju hora i drugih institucija. Njihov program se uglavnom sastoji od izvodenja nacionalnih himni, a to je na tankoj granici izmedu ozbiljnog i parodicnog. Uobicajena nedodirljivost politickih i nacionalnih simbola je izloĹľena kreativnom i vrlo duhovitom preispitivanju.


Moram da priznam da je ovo jedan od ljubimaca u kancelariji EDNa u Kopenhagenu. Razvijao se kroz jednu od naših radionica, a mi smo imali tu privilegiju da gledamo kako dvojica ludih Finaca iz Nokialenda polako pronalaze sopstveni glas koji bi odgovarao dokumentarcu o horu koji izvodi originalne muzicke interpretacije nacionalnih himni. Uvredljivo duhovit i slikovit!
Tue Stin Miler

Mika Ronkainen

Najproduktivniji režiser u severnom delu Finske. URLATORI su njegov bioskopski debi. Njegov prethodni rad ukljucuje nagradivane i hvaljene dokumentarne filmove - Pre poplave, Dan oceva, Oulu u plamenu. Ronkainen se uglavnom bavi socijalnom tematikom. Kulturni odbor grada Oulua dodelio je Ronkainenu Nagradu za kulturu grada Oulua za 2002., a Komisija za umetnost Oblasti Oulu proglasio je Ronkainena najboljim mladim umetnikom za 1998. godinu. Ronkainen je bio član hora koji urla od 1994. do 1998. godine.